Dotakli smo granicu preko koje se više ne sme! A dokad ćemo uspevati da "letimo" po njoj, veliko je pitanje - surovo je iskren pukovnik Zoran Sarić, komandant batajničkog aerodroma.
Gosti smo 252. lovačko-bombarderske jurišne eskadrile "kurjaci sa Ušća", najslavnije u Ratnom vazduhoplovstvu Vojske SCG. Njihove su "ptice" sada samo "orlovi" i "galebovi". "MIG-ovi 29" su zbog nedostatka novca za remontovanje odnedavno prizemljeni. Leti još poneka "dvadesetjedinica". Srpskocrnogorsko ratno vazduhoplovstvo je bez ikakvog preterivanja na "umoru". Tavori negde u zapećku "interesovanja nadležnih". Nastavili se ovim putem, za koju godinu, kažu na aerodromu "Batajnica", naše će nebo čuvati poljoprivredna avijacija.
Potpukovnik Siniša Gavrilović iz komande RV i PVO-a, Predrag Bandić, komandant eskadrile, major Lovren Valerij, njegov zamenik, potporučnik Aleksandar Matić, mlađani pilot - ljudine su na kub. Sve samo ne osobeni i nepristupačni, kakav glas bije pilote. Preleteli su sve vihorne godine za nama, prizemljili ih ovi mirnodopski dani. NJima je samo nebo granica.
- Kako god bilo, dajemo sve od sebe da borbena gotovost ove eskadrile ni jednog trenutka ne bude dovedena u pitanje. Jedino čega ne manjka jeste stručan i profesionalno osposobljen kadar. Goriva ima toliko da se nekadašnje dnevne potrebe naše eskadrile sada raspoređuju na četiri dana. Mladi piloti ne lete nedeljama.
Avioni se remontuju gotovo pod vedrim nebom i to tako da se maltene od delova dve letelice sastavlja treća. Ali nećemo klonuti, niti za milimetar da ne odstupamo od svog zadatka - odbrane našeg neba. A, na državi je da konačno nešto konkretno uradi i definiše svoje stavove - treba li joj ili ne ratno vazduhoplovstvo. Mora biti jasno da smo na pragu improvizacije, a nje u ovom poslu ne sme biti ni u tragovima - jasan je komandant "kurjaka sa Ušća".
Iako je tek prevalio dve i po decenije života, potporučnik Aleksandar Matić je jedan od najperspektivnijih i najodvažnijih pilota Bandićeve eskadrile. Ima "ruku", što piloti kažu. Netipičan oficir. Blag, odmeren, vatreno zaljubljen u svoj poziv, bistrog pogleda - momčića kojem se ostvario dečački san.
- Juče sam leteo posle punih mesec dana. Nedostaje mi nebo - kaže zagledan u nepregledno plavetnilo.
- Za dve i po godine pilotskog staža, u vazduhu sam proveo jedva deset sati, što nije ni polovina od onog koliko bi trebalo. Najgore je to što se čak i rutina koju stekneš po završetku akademije, u međuvremenu, izgubi - zastaje, dok pistom broj dva rula nekoliko "MIG-ova 21Ć".
- To je dežurni "par". Verovatno su dobili uzbunu. Idu u patroliranje severom.
Više ga ne čujemo. Tik kraj nas zagrmela je "ptica" komandanta Bandića. Kreće i on u patrolu. Zauzdao "orla" u forsažu. Guta ga horizont.
- Vidiš onu "utvicu" u hangaru. Ona je nekad služila samo za "audiciju" pri odabiru talentovanih za letački poziv. Danas na njoj lete piloti "MIG-ova", i šta dalje da ti pričam o stanju u našoj avijaciji - poražavajuća istina proceđena kroz zube jednog od "prizemljenih" pilota.
Stojimo ćutke na sred piste. Nekad je tu bio hangar, danas je samo puka vetrometina. Troma grdosija pokušava da "prevari" silu teže - transporter "AN - 24", pun padobranaca na obuci.
Stojimo i dalje ćutke. Gotovo da je neprijatno stajati čvrsto na zemlji kraj ovih ljudi koji bi radije bili negde gore.
Uništeno
Tokom gotovo svakodnevnog bombardovanja batajničkog aerodroma 1999. godine, na njega je palo 1.100 najrazornijih i najrazličitijih projektila. Tri potpuno razorene piste u međuvremenu su obnovljene i u funkciji su dve. Uništeno je svih osam hangara, više od sedamdeset odsto kaponira (objekti za smeštaj aviona) i tačno sedamdeset i pet odsto rezervoara.
Malo troše
Možda je najbolja ilustracija stanja u kojem se nalazi Srpskocrnogorsko ratno vazduhoplovstvo podatak da je pre agresije, u toku jednog letačkog dana i to samo za obuku pilota, trošeno 100 do 120 tona goriva za avione, dok se danas za iste potrebe troši tek nešto oko 30 tona.
